Аутобиографија
Да бих имао довољно правих података о себи, морао сам прво да будем рођен. То се десило у зору 3. марта 1944. године у златиборском селу Љубање. У част мира добио сам једно име, а друго, тајно које се даје против чини и зла свеколиког, кажем ли како гласи, не би било више магично.
У школу сам ишао да бих имао школске другове и дугове младости — зато и жалим што нисам још крушевачки гимназиста, макар и са неразумним крилима... Учим немушти језик да бих, на пример, разумео гуштера кад каже гуштерици: Да нам је зимус ово августовско сунце! Значење поезије у доброј мери сам схватио из народне песме о води која извире на ливади под јасеном. Та песма се често певала у мом завичају. Заиста, ливада и јасен су постојали, али вода је била далеко, заправо — извор је био само у песми. Љубање је безводно село и природно је да су моји земљаци најлепше певали о ономе чега никад довољно нису имали.
Отац ми је био стари ратник. Солунац. Умро је пре неколико година од самог живота. Мајка је остала сама и сања да ћемо једном опет сви бити заједно. Остале биографске податке, осим у десетак књига песама, расуо сам непоштедно на безбројним књижевним вечерима, у листу "Задруга", испод глибавих ногу, у новинарским бележницама, по аутобусима, изнад и поред кафанских столова, на свадби под чубурским орахом, у цветању багремова на Багдали, у карпатском умиљенију, на дну расинских бунара, на Петловом Брду где сам недавно у циркусу видео човека озареног у питоновом загрљају, на степеништу Радио Београда, у трагању за новим песмама — истинитим и надреалним, у савлађивању немогућег живота.
