Имао сам прилике да пишем и говорим о половини књига Радомира Андрића. Одабрао сам овога пута нову књигу - „У палати правде само прамен“, разведену на седам кругова и са уводном и завршном песмом. Палата правде је проблематична у човековом кретању „од немила до недрага“ између два ништа, а прамен правде је у песниковој визији дубински однос човека и космоса прожет предачким осећањем истине и кривице.

Уводна песма наговештава песимистички однос према могућности понављања себе или мирно суочавање са неминовношћу ништавила. Шта нам остаје? Трпети ударце и бити тестиран издржљивошћу као у каменолому. И живети мучен пореклом и запитаностима „нерођеног детета“ и у таквом „саморањавању" казати себе „упркос немости блиске“. Метафора да живимо у истом тренутку „стисак и крик“ можда једина могућност човека - „вечног губитника".

Како губитнику доћи до правде? - Разматрања одговора на ово питање је у суштини песников дуг дијалог са собом, обраћање дубини душе, и чини симболику поезије у књизи „У палати правде само прамен". Блага меланхолија сенчи осећање пролажења и одлазак из живота без тешких речи, чак са поимањем пролажења свега. Због тога у овој поезији нема ватромега боја, највише однос светло-тамно, али вредносно импонују стилски склад детаља и целине, строгост, чистота, прегледност форме и имагинативна метафоричка компонента, посебно у језику.

Деоница збирке „Прстеп самотвор“ узбудљива је већ по томе што је остварена емотивна замисао о враћању завичају. Призивање родних златиборских брда је призивање утопијског простора, увек актуелно и универзално. Идеји емотивног завичаја песник је додао идеју пролажења што је његовим песмама дало неопходну дубину. Пламичак из родитељске пећи или некадања сетна песма у брдима уносила је енергетски идеализам у гласу, посекотина брата Мирослава разлила се у седам строфа грађених од корица ножа до оштрице последњег стиха, а брига и љубав сестара и слутња школе без ђачких гласова - све се згушњава у молитву за „мало благосне светлости“, свако сећање открива меланхоличну лепоту ових стихова.

У песмама о неимару Радомир Андрић развија мотив о двојнику као раније у „Бунарима Радоша Модричанина“, само сада уопштеније, на мисли Паскаловој да нећемо пишта сазнати затварањем у себе. Зато ступа па сцену Летописац са каменом испод језика и са разумевањем камена и другог камеиа, неопходна разноликом градитељству. Ненадокнадив бунар има сјај „васељенског бунара“ и проницљивост неимара који у себи одувек види Другог и његове „добровољне жртве“. Преплићући дискретно трагове детињства, родитељске куће, фикцију, апсурд и самоћу Андрић је сажимао искуство у лирским медитацијама о јединству добра и зла у човеку, о тескоби егзистенције и правде, о судару акције и инертности близанаца, брата и изгубљеног брата, о урлику вука у грлу двојника.

Радомир Андрић је у овој пеоми о кривици и правди наклоњен песимизму. И када „опевана звезда пада“, и кад је у шуми „злодела“ уснули дечак, пријатељско „биће боље“ не делује афирмативно. Криви смо за све недаће, „шапуће нам Албер Ками“. Помиловања за губитника у „древној палати правде“ и даље са Пилатом на челу - неће бити. Сасвим доследно у закључној песми „У сенци горе крстате" песник инсинуира трагично осећање живота.

Али ... са праменом наде, „одшкринутим прозором“ детињства.

Насловна