Много тога у мом сећању недостаје или је затамњено иза неке магловите завесе. Истовремено је радосно и сетно. Радосно, пре свега, због младости. Све везано за младе дане, из перспективе 64-годишњака, изгледа лепо, непролазно и незаборавно. Али, сигурно, има и трагичних детаља, као што су догађаји из јуна 1968. године. Тада сам био студент и започео трећу годину студија југословенске и светске књижевности. Спремао сам испите...

Те ноћи, када се догодио први инцидент у Студентском граду, на Радничком универзитету је била нека приредби, због велике гужве, студенти нису могли да уђу, па је милиција грубо интервенисала и многе претукла. То је узнемирило студенте и све се спонтано претворило у један велики протест и бунт. Не знајући шта се догађа, седео сам у тада још постојећој кафани „Два листа дувана“, са песником Ибрахимом Хаџићем, добрим пријатељем из младих дана, али и сада. И тако, док смо причали о свему и свачему, неко је рекао: „Јесте ли чули шта се догађа у Студентском граду?“ Пођемо тамо, било је већ негде око девет-десет сати увече, а на тргу, пред студентском домом, на скверу, окупила се маса студената. Сећам се да су тада, из ове моје генерације, ту били: Милосав Кнежевић, Миленко Попић, Предраг Богдановић, Рајо Горановић и пуно других младих људи. Сви су викали, говорили да није у реду то што се догодило. И одједном те вечери, око поноћи, неко је рекао да кренемо у Београд, пред Народну скупштину.

И пре тога било је неких протеста, незадовољстава и критичких текстова објављених у студентској штампи, посебно у Студенту, који је уређивао Ђорђије Вуковић – о студентском стандарду, о тешком положају студената, о томе да су стари, наши претходници, заузели сва радна места и нису остављали младима никакве могућности да раде оно за шта су се школовали. Посебно су били оштри текстови Љубише Ристића, Лазара Стојановића, Александра Илића...

И пође тада та колона према Београду. Била је ноћ и, не сећам се када тачно, стигли смо до подвожњака и пруге. Из мрака, иза пруге, појавио се огроман кордон милиције и колона је стала. Одједном су, с једне и друге стране, почеле да лета каменице. Неки студенти су кукали, јер су их каменице удариле у главу. Чак је и понеки пуцањ испаљен у ваздух и студенти су бежали куда који. И ја сам, наравно, бежао, не сећам се тачно с ким. У то време на Новом Београду није било много зграда, од подвожњака па скоро до Студентског града једино је постојала робна кућа „Београд“ и мислим да ни спортска хала није била изграђена. То је била једна ледина, није ту било ничега, тек неке зграде у изградњи. И, између тих зграда, некако смо дошли до Студентског града.

Када смо стигли, сви смо пошли према радију, пошто је у Студентском граду постојала радио-станица. Међутим, вероватно у договору са властима, радио-станица је покварена.

Те ноћи у Студентском граду нико није спавао. На терасама и балконима се певало, викало, протестовало. Негде око осам сати ујутро, пред четвртим блоком, где су углавном становале студенткиње, а где је био један велики простор и огромна тераса, окупили су се студенти. Пре тога је одржан састанак са некима из комитета и из студентских организација, који су дошли да то смирују, али без успеха. Студенти су били млади, кивни и незадовољни. И у мени самом било је свега тога. Осетио сам неправду, био сам озлојеђен, јер сам видео много разбијених глава пријатеља и другова.

Углавном, почело је. Држани су говори са пуно оштрине, али било је ту и патетике и свега другога, рецитовања, певања. Разни су људи говорили. Сећам се да је говорио један професор са Пољопривредног факултета, који је касније био у свим студентским протестима. Између осталих, рецимо, говорио је и Вук Драшковић. И он и његова данашња супруга Даница. Ја сам их познавао, били су млади, мало млађи од мене. Говорио сам и ја, са тога балкона, против свега што се десило.

Онда је неко рекао да се поново крене на Београд. Маса је кренула, било је ту око пет до десет хиљада људи. Пошли смо улицом, истим оним путем према Београду, и однекуд, тамо негде код данашње Фонтане на Новом Београду, у тој маси и колони студената, нашао се један камиончић, у којем су били људи из Градског зеленила. Као што смо споро ишли ми, тако је и тај камион. Неколико нас смо сели на камион. А онда се ту, не знам ни како ни откуда, нашло и неколико застава. То су биле разне заставе, државне и друге, јер демонстранти су носили разне натписе и разне заставе. Углавном, приближили смо се поново том подвожњаку и поново је ту био огроман кордон милиције. С друге стране је била маса студената. А камиончић, на коме сам и ја био, претворен је, заправо, у неку трибину. Разни људи су говорили, протестовали, узвикивали разне пароле: “Доле црвена буржоазија“, „Убице“, и тако даље.

Били су ту и државни функционери, да би смирили студенте. Између осталих, Вељко Влаховић и Милош Минић. Вељко Влаховић је студентима због нечега био симпатичан, ваљда зато што је и сâм у младости учествовао у студентским протестима. Када је почео да говори, добацивали смо: „Сети се, Вељко, Шпаније, изгубио си ногу, сети се младости.“ Можда то није ни било у реду од нас. Он се окренуо, погледао тужно и престао да говори. Мислим да је, на неки начин, био узбуђен и постиђен целом том ситуацијом. У једном тренутку је чак било дошло до неког договора да се разиђемо, ало од тога није било ништа јер су наши захтеви одбачени – да се смене тадашњи начелник МУП-а Београда Бугарчић, Бранко Пешић, Председник Београда, ректор Ивановић, Симеон Затезало и још неки. Захтеви су само повећавани и видело се да је сукоб неодложан.

Тада је настала гужва са милицијом, гурање. Милиција је јурнула и почела да бије студенте, нас младиће али и девојке. Мене су скинули са оног камиона, и дан-данас се сећам лица милиционера са великим риђим брковима. Носили су шлемове и многи су били на коњима. Када су ме скинули са оног камиончета, ја сам пао, а преко мене застава коју сам држао. Не знам шта је више било. Тукли су ме до изнемоглости, толико да се више ничега не сећам. Изгубио сам свест. Колико сам чуо касније, ту је био Милан Влајчић, који је у то време био новинар и критичар у листу Младост. А пошто је стајао тамо где су били новинари, рекао је: „Па ја знам овог младића.“ И онда су ме они ставили у кола и одвели у Хитну помоћ.

Пробудио сам се тек сутрадан, на трауматолошком оделењу, у шок соби. У међувремену, објављено је да сам погинуо. Појавило се то у неком студентском листу и шта би тек било да је та вест стигла до мојих старих родитеља, у Ужице. Све би било још драматичније и страшније. Срећом, те студентске новине нису стизале у Ужице. И док сам био на трауматолошком, знам да су у соби били неки људи који су ћутали, шапутали и показивали на мене... У једном тренутку је дошао песник Мирољуб Тодоровић, и још неко, да ме обиђу. Ја сам се тада узбудио и позвали су начелника. Рекао сам да хоћу да идем, а он каже: „Само да потпишете да идете на своју одговорност, јер ви се не осећате добро.“ Казао сам да хоћу.

Изађем са Тодоровићем и дођемо на Трг, пред Филозофски и Филолошки факултет, где је већ била окупљена маса студенета. Приђе ми песник Милован Данојлић, запослен у листу Борба, и каже да неће да га пусте да уђе и да хоће са мном. Како сам дошао, студенти су почели да се раздвајају и да ми праве места, просто као један шпалир. Тако сам ушао у Филолошки факултет, а са мном је ушло и још неколико студената и новинара у Салу хероја. У току је био огроман митинг, на коме су, између осталих, говорили професор Никола Милошевић, студенти Миодраг Радовић, Срба Игњатовић, Ратомир Рале Дамјановић, Вита Теофиловић... И сада кад се тога сетим, осетим неко узбуђење. То је стварно било да се најежиш. Сви су устали. Добро, све су то били наши људи, посебно млади, саосећају, знају шта је било објављено и чули су да сам стигао. И мене, ту, тада, сви акламацијом изаберу за председника такозваног Акционог одбора Филолошког факултета, у коме је, наравно, било и професора и студената. Тог дана нас је било десетак у том Акционом одбору. Морам рећи да већ сутрадан, кад смо требали да имамо следећу седницу, нису дошли неки професори, не бих да их помињем, неки од њих нису живи. Ваљда их је неко звао и рекао им да не смеју доћи. Углавном се нису појавили. А ја сам био, као и сваки млад човек у то време, можда мало бунтован и непромишљен у неким стварима. Све је то, ипак, било доста ризично и страшно.

Тада је дошао наш декан, Димитрије Вученов, диван професор народне књижевности, и предао ми кључ Филолошког факултета. Ракао ми је да од сада ја бринем о факултету. И тако сам се ја сместио у његов кабинет. У крају где ја станујем, једна улица носи његово име.

Као што смо видели да раде у Француској, и којекуда по другим демонстрацијама, на факултету смо спавали, ручали, ја сам спавао на декановом радном столу. Не може се рећи да је ту било неке анархије, било је реда, тачно се знало ко шта ради. Штампана су разна саопштења, имали смо свој билтен.

Сећам се да је био величанствен тренутак када је дошла Десанка Максимовић. Не могу дословно да наведем шта је рекла, али могу да парафразирам – она нас пита да ли ћемо и после двадесет година мислити исто. И ево, после четрдесет година, без обзира да ли мислимо или не мислимо исто, са неким другим ставовима и гледањима на то време, знам да смо ми тада сви веровали у Немогуће, макар челом разбили зид. Зид није срушен, а чело је разбијено. Велике су озледе остале од свега што се десило.

Сећам се да смо тада ишли по факултетима. На Филозофском је било, што ја и дан-данас не могу да схватим, неколико групација. Од ултралевих до неких радикалних, па и неких који су, рецимо, Универзитет тада прогласили „Црвеним универзитетом Карл Маркс“. То је за мене, и многе друге, била будалаштина. Вичемо „доле црвена буржоазија“, а универзитету дајемо такво име. Уосталом, много тога је било парадоксално. Једном сам присуствовао састанку на Филозофском факултету, где је био и Влада Мијановић, кога су звали Револуција... Ту је још била и покојна ћерка Мире Алечковић и још неколико њих, доле у подруму. Тада смо, на Филолошком и Филозофском, у подрумима имали своје студентске клубове. У тим ложионицама и неким собичћима су се доносиле разне одлуке. Чак се ишло и до неких екстремних ствари – да треба са тих вербалних протеста прећи на радикалније акције и другачије организовати побуну. Ја сам рекао да то може бити трагично и да то није смисао нашег протеста. И од тада су многи, ти радикалнији, мене почели мало другачије да гледају.

На Филозофском факултету су тада говорили многи професори: Зага Голубовић, Драгољуб Мићуновић, Небојша Попов, Љуба Тадић, Никола Милошевић... Не треба бити неправедан, можда су неки под утисцима и притисцима оног времена, у страху од сопствене критике свега постојећег, морали пристати да се Универзитет назове „Црвени универзитет Карл Маркс“. Шта данас да се каже за те људе? Ево, професор Милошевић, кога изузетно поштујем и који је сада нажалост покојни, на мене се због те примедбе чак и наљутио. Наравно, нисам му то рекао у смислу неке зле намере.

Углавном је познато да су на скупове студената долазили многи глумци и песници. Најузбудљивија је била беседа Стеве Жигона у улози Робеспјера. То је било стварно величанствено. Било је ту, наравно, и других глумаца: Љуба Тадић, Снежана Никшић, Стојан Дечермић. Певана је Лева, лева, коју је Вук Стамболовић компоновао, а речи мислим да је написао Мирољуб Тодоровић. То је била нека врста химне тих, како су то прозвали у Загребу, „липањских гибања“. О томе је касније Иван В. Лалић написао песму.

Данас знамо да су ти наши протести били, у ствари, одјеци нечега што се већ дешавало у Паризу и свуда по свету. То су били немири младих људи, од оних ултралевих и десних, па све до неких других, који су тражили своје место под сунцем и бољи живот. Бољи живот је у ствари само једна фраза, за њега човек може да се избори на неки други начин...

И кад се данас сетим свега тога из шездесет осме, не само тих неколико дана, мени је стварно жао кад чујем како се говори о тим студентским немирима, да се они упоређују са нечим другим. Има и оних који данас према томе имају неку мало „ругалачку“ дистанцу и са иронијом говоре: „Знаш, играло се козарачко коло на крају.“ Јесте, и то је био неки вентил и олакшање за те младе људе. Тито је у том тренутку рекао да је он на страни студената, али то је био његов политички маневар, да све то смири.

Мислим, а сад имам 64 године, да су то моји најтрагичнији дани, због којих ме целог живота прате одређене озледе и немири, да не говорим о неким интимним стварима, које сам понео од тада и које су се одразиле на мој живот и на здравље... Али, то су ти дани. Неку врсту жига носио сам дуго. Наставило се свуда, где год сам се појављивао. У новинама су напади од одређених људи ишли преко сваке мере...

Када су се на Филолошком факултету завршили немири, мене су послали на Авалу. Тамо је било студентско одмаралиште. Били смо Миша Гвозденовић, песник, Попић Миленко и ја. Одједном, мене позову на некакав велики збор на Филолошком факултету, била је нека конференција. И на тој конференцији, њих шест, а ја знам двојицу-тројицу, данас неки нису живи, предложе да мене избаце са факултета. До те мере је то ишло. И шта је уствари било – устали су професори Миодраг Поповић, Ђорђе Трифуновић, Драган Недељковић, и Воја Ђурић и почели су да ме бране. Хајде, нису они имали од чега да ме бране, не знам шта сам ја то толико згрешио. И ја сам као и сви други најискреније у свему томе учествовао. Нисам ту био ни од кога послат, нико мене није на то наговорио, нити сам ишао у име не знам кога, него сам у своје име и у име свог људског незадовољства учествовао у свему томе. Као и многи други. Оптужен сам за национализам и да сам ћосићевац... Рекао сам: „Нисам ни велики ни мали Србин, али јесам Србин и не знам какав је то грех. Јесам ћосићевац, али и андрићевац, дисовац и дучићевац, матићевац, рилкеовац, пушкиновац, малармеовац, љеромонтовљевац...“

***

Ја бих рекао, шездесет осма – непреболна. Много тога што и данас трагично осећам и носим у себи, потиче из тих година. Суштински, има и лепога. Младост је лепа сама по себи. Али, то доба је било и трагично. У ствари, блио је време великих илузија и, што се каже, човек осећа горчину и велику бол у себи после буђења. Сви смо ми, који смо у то време школовани, веровали у неке идеале, у правду, хуманост, иако је свега тога било мало у суочавању са стварношћу. Заправо, та врста суочења са истином је и мени сигурно створила један огроман расцеп. Може да звучи патетично, али моја одбрана од те стварности, од отварања тих врата према унутрашњој стварности, сигурно је била у сагледавању нечега другог у себи, тражио сам неки други пут – да бих пронашао себе.

То сам могао пронаћи једино уз литературу. Свакако, није литература нешто што можемо рећи да је сам живот, али литература не може без чињеница стварних и надреалних – без живота. Бар у мом случају, то се у доброј мери преплитало и допуњавало и на неки начин изједначавало, поистовећивало. Ми смо сви изненада осетили могућност преласка једне забрањене линије. Зависи како је ко прелазио преко и, што се каже – освајао слободу. Ја сам то тако доживљавао. Ми смо сви долазили из сличних средина, неко из сиромашнијих, неко из мало богатијих, али суштински, сви смо имали један заједничких именитеља, а то је жеља и чежња за нечим лепшим, бољим. А то лепше и боље није се могло остварити, како би се данас јасно и гласно рекло, без одређене демократизације.

Ми смо ипак били стешњени. Имали смо ми све, имали смо и своје приредбе, имали смо могућност да читамо песме. Али, увек смо имали и некога ко је то контролисао. Та врста контроле је сигурно била брана нашем отворенијем и слободнијем разрастању, чак и приступу колико према другима толико и према себи самима. Многе ствари нисмо смели да признамо у то време. А та шездесет осма, ја је тако доживљавам, била је могућност за самосвојан и веома битан корак преко забрањене линије у један други простор, шири и слободнији, који се пред нама отварао. Нажалост, то отварање дуго траје код нас. Али, да се не заносимо, увек ће тако бити. Једно ћемо желети, друго моћи.

Када човек погледа и онај и овај живот, све што се догађало, сигурно да има доста тога вредног пажње и сећања. Али, има доста тога и разочаравајућег у односу на те године, које јесу биле и болне и тешке, али ја сам их понео часно – оне су моје године. Некако сам се с њима и сам са собом изборио. Настојао сам да ублажим недаће и неправде. Па добро, јесам био бунтован као и сваки млад човек, али баш да сам био непријатељ, и ко зна шта још, како су ме проглашавали, то је стварно велика лаж и тражење разлога за прогон и репресију.

Рецимо, одем у Крушевац, тада, после шездесет осме. Нисам имао где, нисам имао од чега да живим, потпуно сам био разочаран, и једино су ми људи око Багдале дали уточиште на неки начин. То ме је мало спасавало. Иначе, неколико пута сам и тамо доживео од милиције неку врсту тортуре. Измисле, рецимо, неку баналну ствар: „Он је рекао то и то...“, а ти знаш да то ниси рекао. Доведу и лажне сведоке, који кажу: „Јесте, он је то рекао.“ И ти погледаш те људе, и схватиш шта је то.

Када је у Чехословачкој била интервенција Варшавског пакта и када се Јан Палах спалио, ја сам био врло потресен страдањем тог младог човека и његовом погибијом. Тада сам и написао песму „Мом брату Јану Палаху“. Тог дана, када је објављена у Политици, ја сам био у Крушевцу, у хотелу „Европа“ и читао сам ту песму. Одједном је дошла милиција и затражила од мене личне исправе. Све сам имао, али су они нашли неки начин и некога тамо да каже да сам ја то и то урадио. Наравно, нисам пристајао на то, али они су ме до голе коже скинули и тукли. Ујутро сам отишао код мог професора Мише Петровића, без кошуље, без игде ичега. Он је тада позвао председника општине, Слободана Јовановића, који дође и Миша му каже шта је било. Био је тада, чини ми се, Петар Николић, један од начелника СУП-а у Крушевцу, погинуо је касније у саобраћајној несрећи, и он рече да о томе ништа не зна и да то можда баш и није било тако. Па како, бре, није, ја сам био сав у модрицама и го, тек ујутро су ме пустили, просто ме избацили на улицу, али су ме пребили, целу ноћ су се иживљавали на мени. Покојни Слободан Јовановић је скоро заплакао кад ме је видео. А ја сам се нашалио тада: „Па добро, кад ме нађете на клупи смрзнутог, ја ћу чврсто држати у руци све оне награде које сам добио.“

Тако је било у Крушевцу, а да не говорим шта се дешавало у Београду. Не патим од фобије и сличних глупости, али где год сам био, увек се ту налазио неко ко би отишао на одређено место да каже неком шта и како сам нешто рекао. То је карактеристика тога времена. Та особа би у некој мојој песми проналазила нешто што је „анти“, а шта је то не знам ни ја сам, и на основу тога је доносио закључак ко сам ја и шта сам. Ко сам, шта сам – ма то су глупости.

Рођен сам у породици која је живела у селу Љубање, између Златибора и Ужица. Мој отац, стари ратник, и мајка, били су честити људи – сељаци. Тамо сам одрастао и завршио основну школу, у Ужицу и Крушевцу сам ишао у гимназију. Као и сваки млад човек, припадник послератне генерације, писао сам песме, волео музику, играо фудбал... Шта сам ја? Какав сам ја антидржавни елемент био да нада мном стално неко бди и да ме контролише? Зар зато што сам се побунио те шездесет осме против једне страшне неправде, коју сам у том тренутку осетио? Ја сам то тако доживео. И та етикета шездесетосмаша прати ме још увек.

Ја се, наравно, не стидим тога што сам био шездесетосмаш, да се разумемо. Али, има људи, који су ми 1968. и 1969. судили из разних позиција и комитета, а данас су опет у позицији. Пресвукли су кошуље, у разним су странкама и опет суде и кажу: „А, то је онај Андрић што је онда 1968. то и то...“ Или ме проглашавају за боема, пијанца и за не знам кога, а цео живот ми је прошао тако што сам се борио и радио. Био сам новинар у листу Задруга, претабанао сам целу Србију, нема села у коме нисам био, људски радећи и крваво зарађујући. И у Радио Београду сам такође радио, 40 година стажа имам. Па који сам ја то онда човек био? Шта сам ја то тако страшно урадио? Четрдесет књига сам објавио! О чему ти људи причају?! Не жалим се ја, глупости... Ово више говори о њима, о њиховој етици. Али, нажалост, ти људи постоје и увек ће их бити. Та шездесет осма, то је прокажена генерација. Године 1968. било је доста другова, разних писаца и уметника, који су тражили и борили се, кобајаги, против разних тадашњих технократа, бирократа... А када су доспели на разне положаје у друштву, они су постали гори него они против којих су се борили.

Наравно, батине и различитог злопаћења било је прилично у мојој сиромашној младости и животу. Поменуо сам доста тога. У Београду се то дешавало више пута. Поменућу један мали детаљ. Мој пријатељ, песник, Аца Секулић и ја седели смо у Скадарлији, у једном ресторану. Пришао је неки човек, нисам га познавао, и почео је да нас провоцира. Наставио је све увредљивије и ја кренем да их одвраћам. Не дам да се бију. Али, наиђе милиција и приведе њих двојицу, а ја сам пошао најдобронамерније да кажем да је то био само један неспоразум. Шта је ту сад чудно и парадоксално? Пусте они Ацу и тога кавгаџију, а мени кажу: „Тебе смо, птичицо, чекали“, и задрже ме у притвору. Више не знам шта да мислим.

Или, рецимо, провокација у „Шуматовцу“: Један келнер је конструисао причу да сам псовао овога и онога... Прво су ме тукли, ту на улици, пред свима. Избили су ми предње зубе и онда су ме затворили у станици милиције у улици Мајке Јевросиме, у једну малу одају, у коју је ушао један човек, није било никаквог светла. У том мраку ме је тукао докле год је могао. После тога, ту су убацили једног дечка, који ми је рекао да он зна ко ме је тукао. Да ли су они њега убацили да види како ћу ја да реагујем, да ли је он био провокатор и да ли је хтео да чује шта мислим о свему томе, не знам. Те ноћи су ме пребацили у притвор у Улици 29. новембар. То је била 1969. година, а разне репресије су трајале све до 1971/72. године. Углавном, осуде ме на скоро шест месеци. Избили су ми зубе, тешка телесна повреда, са потпуно измишљеним оптужбама, без икакве везе. И данас се сећам тога. А само смо седели...

Оптужба је била да сам псовао, између осталог, Југословенску армију и врховног команданта Тита, овога, онога. И то сведоче један келнер, звао се Бора, из „Шуматовца“, и један милиционер. Онда ме одведу у затвор у Падинску Скелу, где ме сликају у свим позама, као последњег криминалца. Ипак су ме, морам да кажем, одвели на Стоматолоши факултет да ми санирају зубе које су ми избили. Ту је у ходнику седео Антоније Исаковић и кад ме је видео онако ошишаног и обученог у оно одело, у неким кондурама, човек није могао да верује. Иако сам тада био млад, он је мене познавао, већ сам био члан Удружења књижевника и имао сам објављене књиге. Рекао ми је да ће да види шта је то било и шта може да уради. Не знам да ли је интервенисао или није, углавном, мене су вратили. Заједно са мном у марици су водили још неког, што је недозвољено. Њега су одвели у Земун на саслушање, а мене су оставили пред судом, у колима. Сетио сам се да преко пута станује адвокат Друковић и кроз мали отвор кажем неком детету да га позове. Он је дошао, знали смо се из Крушевца, интервенисао је у суду и написао жалбу. Тако су ме и пустили после двадесетак дана тешког малтретирања.

Како је било у Падинској Скели и какве сам све провокације доживљавао, то човек не може да замисли. Рецимо, седиш за ручком, приђе један и пљуне ти у тањир, да ја, практично, нисам никако могао да једем. Срећом, међу тим хулиганима и ситним лоповима има и добрих људи. Једног сам познавао са улице и из кафане. Пита ме зашто сам ту, ја му кажем шта ми све раде и ко ме малтретира. Онда је он поделио правду на свој начин, оног пљувача је изубијао и не знам шта му је све урадио, али мене више од тада нису дирали. Све су то неке ствари које човек не може тек тако да схвати.

Све је то рецидив шездесет осме. Мислим да нисам човек који умишља ствари. Све што ми се догађало, на крају се показало да је то у питању. Док сам тражио посао, било где да сам пошао и дошао, тада су даване карактеристике, обично кажу – он је из шездесет осме. Десет година нисам могао посао да нађем, а да не причам шта се све дешавало на разним другим местима. Колико пута милиција заобиђе и остави друге, без обзира шта су урадили, а мене првог легитимишу и прво мене приводе. То је трајало практично све док се нисам оженио, али и тада је било свачега.

Било је и људи који су ме знали и ценили. Наравно, не могу да кажем да су сви били лоши, има и дивних људи – Стојадин Костић, професор славистике, Драгош Жунић, новинар, Јеленко Бучевац, у то време директор Сајма књига, и још неки људи, нашли су ми посао у листу Задруга, тадашњем листу за пољопривреду и село. Истина, тада сам сматрао да је то никакав посао.

Био сам спао на позицију лумпен-пролетера, кретао сам се по београдским кафанама, али у суштини то нисам био, више сам неимаштином био принуђен да проводим време по кафанама. Некад нисам имао ни стан и стално боравиште. Спавао сам код разних људи. Годину и по дана становао сам на Старом сајмишту код мог пријатеља Душка Микоњића, Дулета Махера, па код вајара Милана Четника, у улици Отона Жупанчича. На Старом сајмишту било је пуно сликара. Тамо је имао атеље и Мића Поповић, често смо заједно читали песме и разговарали о уметности и о шездесет осмој. Многи су људи имали разумевања за нашу младалачку побуну.

Стицањем околности, постао сам и лирски јунак неких писаца. Код Борислава Пекића, у Ходочашћу Арсенија Његована, има читав један део где говори о томе што се десило тада, код надвожњака на Новом Београду. Тога има код Живојина Павловића, па код Милисава Савића, у књизи Топола на тераси, и још у неким записима и књигама о шездесет осмој. Има и разних фотографија, чак и страшних, који су документи како ме тада туку на Новом Београду, газе ме и шутирају.

Сећам се кад сам једном био у Прилепу, са пријатељима, да обиђемо њиховог сина у војсци. Тамо смо били код једног дивног човека, Македонца, који нас је примио да спавамо. Ту је била моја жена, тај пријатељ и његова жена. На телевизији је емитовано нешто у вези са шездесет осмом, можда поводом двадесет година од тада. Аутор емисије је била наша песникиња Душка Врховац. У ствари, тада су први пут приказани неки забрањени снимци, из различитих архива, и први пут сам, значи после двадесет година,видео себе како сам страдао и шта ми се догађало. Гледајући све то, почео сам да плачем, а ти људи, код којих смо били у гостима, нису знали зашто. Нисам хтео да их оптерећујем том својом удесном шездесет осмом годином.

И у својој литератури, у песмама посебно, обележио сам на неки начин те своје доживљаје. Постоји неколико песама и ево, рецимо једне, доста болне и ироничне песме, која можда говори о неком мом психичком стању. То је уводна песма из књиге Ноћни пливач – песма Лудило вредност запаљива:

Када изгори лудница,
помислимо да су лудаци за то сигурно криви.
И јесу, ако знамо да је лудило
вредност запаљива.

Опасно светлуцање необузданог пламичка,
био сам у прилици да видим
у многим очима мирних и спокојних људи.

Уздрхтим свако јутро у продавници
док узимам млеко од продавачице румених образа.
Плашим се да не ушприцава отров
у паковање украшено дечијим осмехом.

Отуда осећам све више гађење према млеку.
Oтуда не смем називати „добро јутро“ суседу,
коме при поздраву
запали се један прамен проседе косе.

Отуда покушавам заборавити очево лице,
у страшној озарености док ме љуби непокретан,
после мог повратка из белог света,
у родној кући.

Отуда не смем дуго стајати пред огледалом
и гледати после поноћи
јато лептира спржених
на мојим очним капцима.

У цвећари девојчица великм маказама
обрезује букет ружа.
„Изволите господине“, каже уз осмех
и при том на крају усана затеже се застрашујући грч.

После тога мислим
да су руже динамит
припремљен сваког трена
да плане у мојој руци.

Школски друг, кога повремено виђам
враћа ми позајмљену књигу,
„Обрати пажњу“,злурадо наглашава,
„На шездесет осмој страни овог века

Открио сам капи крви из твог бубрега.“
Намигне, као да ништа није било и оде.
Отворим књигу, видим, шездесет осме стране нема пола,
у преосталом делу мастиљава мрља,
и питање: “Знаш ли куд идеш?“

Кад изгори лудница пријатељу,
нисмо ли коначно
и ми сами постали бескућници.

Колико је све то било страшно, не могу да искажем. То је закопано дубоко у мом интимном именику. С обзиром на то колико сам тучен у разним приликама, добро је да сам жив, да не помињем неке друге болне ожиљке из тог времена. Али, најстрашнији су ипак ти које носим у себи, негде у својим душевним скривницима. Знам да сам то суочење са неправдом понекад доживљавао доста бурно и стресно. Због тога и данас испаштам. Некад је боље прећутати неке истине. Али, добро није ако се никада све то не каже.

Ево, пре неког времена ми је оперисано срце и када су ми га тада снимили, кажу: „Јао, колико ви имате ожиљака!“ Такође су и моји бубрези пуни ожиљака. Али, ето, издржавам некако, подносим све то са благом иронијом, па и весело, на крају крајева. Јер, ко нема срце, њега и не боли.

Насловна