У уметности има неке изворне тајне,као и стварна места за чуђење.

Нортоп Фрај

Пре више од двадесет година сликар Југослав Радојичић одушевљавао је Радомира Андрића причом о бунарима у селу Модрици. Има више од двадесет година од када су са песником и сликаром кренули у расинска села Милорад Р. Блечић и мајстор фотографије Саша Попивода да лоцирају, опишу и сниме бунаре и камене ликовне урезе бунарџије Радоша Јаковљевића. Мотиве својих наивних барељефа Радош је узимао из народне епике, из прича о животињама и биљкама, посебно из мита о змији или змији као чуварима бунарске воде, али и из прича на сеоском везу. Расинске жене су ове камене шаре назвале „милодама“ и тако истакле да су плод унутарње енергије једног даровитог самоука, власнику бунара, угодне али не и неопходне.

Опчињен Радошевим „каменим сликама“, Радо- мир Андрић је из расинских бунара извлачио стих по стих, песму по песму, и у „Просвети“ 1973. објавио књигу Бунари Радоша Модричанина, коју је критика дочекала као догађај у српском песништву. После 23 године поново излазе Бунари, али са проширеним циклусом песама Чарно глето у славу беловодских и других клесара у чијим рукама камен цвета.

Бунари су узлазна стапеница Андрићева, књига лирске рефлексивности коју су припремиле претходне збирке - Сунце у воденици, Вечерњи крчаг, Карпатско умиљеније и Шумска црква. После Бунара дошло је још двадесетак књига, међу којима су незаобилазне: Сване ли, Испод снега, Згон, Ноћни пливач, Вучица на пртини, Рујно, Похвала смеху, Зарно витло.

Књижевна критика је Радомира Андрића дочекивала као песника „изоштрене имагинације, који жуди и трага за новом сликом, новим звучањем и значењем исказа“ (Срба Игњатовић). И за Мирослава Егерића реч је о песнику „развијеног унутарњег живота и разигране имагинације“. Радивоје Микић је, оцењујући Бунаре истакао да Андрић своју песму заодева фантастиком која је „еквивалент творачког“. Миро Главуртић је, понет чудесним ликовним делом Радоша из Модрице, замишљао Ота Бихаљи Мерина како „расинске бунаре преноси у неку римску галерију, али претходно чита поезију Радомира Андрића“. Раша Ливада сматра да је, поред непосредности доживљаја, основни квалитет ове поезије у језику од којег је песник стварао „један свој посебни идиом“ близак свежем народном говору. Осветљавајући Бунаре, Јасмина Лукић је констатовала да је рука Радоша Модричанина подстакла Андрића да пева о жеђи као вишезначном појму: реалистички ниво, прожимајући однос између жеђи и бунара, жеђ као потреба бунарџије да украшава своје дело, жеђ као магијска привлачност воде и жеђ као људска жудња уметничке лепоте. Песме о бунарима су, по овом критичару, „значајно остварење наше савремене поезије“, једноствне су, сажете су, „специфичан су спој рефлексивности и изразите осећајности“.

Критика је једнодушна у тврдњи да је наш песник свагда на врелима живота и непресушног народног говора који у себи носи снагу и лепоту исказа. Исказ стварности Радомира Андрића претпоставља зароњеност у живот, у оно што се, с богатом значењском слојевитошћу, зове воденица, вечерњи крчаг, шкриња, бунар, манастирска розета, стара ужичка црква и њен дрвени звоник над Ђетињом, плава чинија, здравињски ћилим, клесарево длето, дакле предмети довољно скровити, довољно тајновити да би кренула песникова лепа имагинативна писменост.

У новим песмама Андрић хвата и друге предмете и појаве, које очуђава, онеобичава, па и иронише, нарочиго у изванредним критичким песмама. Известан стварносни подстицај често је повод за ауторске исказе са универзалним претпоставкама. Такав је повод листања јутарњих новина у библиотеци, ратници на фрескама у Манасији, свећа у старој Павлици, графит на Славији, соко понад Каленића, бунар у расинском шљивику, камени анђео мајстора Радоја...

Бунар је у Андрића архетипски симбол који песник следи у ширењу песме о бунарима и повезује са митом о води и камену. Тако се прича о Радошу, бунарима и милодама осамостаљује у заокружену целину - од расинских бунарских пејзажа (коприва, глог, лоза, трепери летње подне, нечујни лет лептира, жедник се примиче води из које Радош пева о змијском цару) до детета чија жедна уста привлачи вода и до бунарџијиног стапања са водом. Богата је употреба овог кључног знака: бунар као вечна вода, као жедникова кућа, као славујева песма, као срце али и као смрт бунарџије. Неколико песама чине асоцијативну скупину око језика на дну бунара који говори судње речи. Потреба за водом равна је потреби за говором, макар то био немушти говор камена. У два молитвена сонета песник проширује знаковну вредност овог симбола - сонет о светом бунару и сонет о Христу разапетом над водом. На тај начин песникова везаност за земљу, за село пре света, има дугу вертикалу: од вечерње звезде до бунарских дубина, од далеких предака до сељака из Модрице и Здравиња. Песник и бунар приређују један другоме и радост и бол. Они се пију:

Тек рођено дете
Запаљено хода
Пољем зреле ражи

Док му гласом сете
Из бунара вода
Жедна уста тражи

У „бунарским" песмама Андрић је поставио питање уметниковог жртвовања. На примеру Радоша, који се по причи расинских сељака утопио, песник заговара смисао уметниковог сјаја у паду и тако митизује око песника као сведока постојања и борбе са смрћу. Тако се оставља траг. Да би заронио у дубине живота, песник се служи стварима чије вишезначне просторе треба испитати. Да би испитивањем откривао суштине, потребан је стваралац који осећа народну душу, па и људи из народа који би могли да говоре у име песниково, који, као и стари предмети, имају у себи тренутке фасцинације.

Један од кључних поетичких ставова Радомира Андрића могао би гласити: трмати трагом и оставити траг. У Карпатском умиљенију Андрић креће трагом румунског песника Николаја Лабиша да под небом Синаје, Брашова, Парка ружа, да под небом Лабишевог гроба провери нека своја сазнања о човековим константама које је већ слутио под небом Златибора, Јастрепца и Хомоља. У Шумској цркви говорио је устима кажњеног врача; у Бунарима Радош из Модрице је у функцији песниковог двојника; у Рујну је песник опчињен, још од детињских дана, ујаком Милојем који обнавља дрвени звоник старе ужичке цркве. Подстицајан је хармоникаш Љубисав Тоскић и шпански песник Рубен Дарио; рођак Спасоје и сомборски песник Миленко Попић; зајечарски грнчар Велимир Ђорђевић и Милутин Ускоковић; мајстор Радоје из Беле Воде и вајар Димитрије Симић; фрулаш из Дворана Ненад Дорђевић и сликар Југослав Радојичић...

Радомир Андрић није окренут аутомобилу, авиону и васионском броду, већ стварима које су у доброј мери одсутне из наших живота, била то стара Дренча, кула у Сталаћу, остаци града Козника или нека друга руина која својом причом скраћује растојање између некад и сад. Од Дренче игумана Данила III остао је за песника нечујан говор „пун исконске језе“, град Сталаћ живи у пркосном Пријезди и у камену, црква Милентија је лепотица из сна, а камен Козника казује о нашим сеобама и скитијама.

Моравске манастире у овој књизи Андрић не сагледава као драгоцен архитектурни музеј. Њега привлачи необичан детаљ са снажним духовним зрачењем, који има битну улогу у скраћивању временског растојања. Каленићка розета призива сунце, лазаричка је као камена птица „полетела у време“, љубостињска води у свет наде; у Манасији песник осећа дух Слова љубве и у ресавском сликарству и у ресавским књигама. Камена розета у Андрићевој поезији има повлашћено место, она се, као и бунар, шири у архетипски симбол. Песник је у деоници Чарно глето отворио сјајну малу галерију розета, Србије, оличена у великој расцветаној розети манастира Наупаре крај Крушевца.

Камен је најчистији и најпостојанији материјал, али хладан и немушт ако није у клесаревој руци. Маштовити Андрићеви клесари дишу срцем камена, виде оком камена, говоре језиком камена. Чарно длето јест у рукама бунарџије, клесара, резбара, али и у рукама њиховог двојника, песника.

Насловна