У Вечери на савској лађи, као и у неким ранијим књигама, Андрић митизује око песника као сведока трагичног постојања. Снажно осећање трагизма људског постојања основни је мотив и највиши духовни и поетски израз Вечери у савској лађи. Одмах треба рећи да извориште трагизма и интензитет емоције нису последица песникове рационалне представе српске историје, премда имплицитно тог одјека има у овој поеми. Друга су изворишта тог трагизма. Песник полази од уверења да је људски живот трагичан, да је човек трагично биће, и то бије из сваког десетостиха ове поеме. Човекова биолошка и социјална егзистанција је увек угрожена, човек је кратковек, смртан, распет је између жеља и могућности, љубави и мржње, „велики губитник" је зато што може да постоји само у заједници која му је и извор патње и бола, што изворе трагичног зна а не може ништа да измени.

У Андрићевој поеми карактеристичне речи и спрегови речи са њима указују на трагизам човековог постојања: патња, мука, бол, туга, страх, неспокој, зебња, страва, језа, тескоба, а ту су у контрасној равнотежи: нада, сан, реч, говор. Људи су једно другом ближи због говора, премда има и оних који су глуви за туђе речи. Мање је таме на ономе свету благодарећи говору, па и говору ћутње, који је код овог песника веома речит. „Пламен ћутања", вели песник, „хиљаду ружа из речи запаљених у ћутању“.

Али упркос трагичном осећању живота, песник отвара наду.

„Сигурно следећег понедељника", стих којим почиње овај лирски роман јавља се у многом десетостиху као окце наде. Вечера ће се збити „сигурно следећег понедељника“. Лирски субјект за столом (као ја или као ми), што је у „најскровитијем делу звезданог часовника", „неколико трагача за правом срећом" скупе се пред поноћ, са облака силази анђео заштитник носећи сан о преображењу и наду. Једног понедељника доћи ће Месија, син Господњи, и сви га очекују као Бекетови јунаци док у углу јечи „болни брат“. Али њега нема, а и лађа никако да крене, она плови према небу. Лађа може сваког часа да крене / са тамног језика из своје бајке. Али лађа не креће, а сви чекају да крене као цвет под снегом што чека пролеће. Савска лађа је, у ствари, анабаза у месту.

Вечера на савској лађи догађа се у „опаком време- ну“, на њој се рефлектује језа века, субјектима за столом је досуђено да подносе своје „предуге стрепње", бичевања и страхове, као у Мандељштамовом стиху „Звери моја, веку мој лепи.“ Али овај лирски субјект, овај „последњи романтик" који жуди бресквин цвет и лет галеба, који годоовски чека Спаситеља, шири контекст опаког века: сваки век је опак, а не само XX век, век „изневерених нада“, како га је означио Миодраг Б. Протић.

Поема је разведена на 210 десетостихова (децима) са доследним једанаестерцем, стихом који се не своди на једну реченицу са евентуалним опкорачењем, него се слободно завршава у другом, трећем, четвртом стиху, то јест када се мисао уобличи. Тако се чекање следећег понедељка креће у многим значењским варијацијама, сјајно преплетеним и еуфонијски богатим. Брижљив мајстор версификације у ранијим књигама, Радомир Андрић је градњом ове поеме показао да је неимар великих могућности. Поема има лирско-наративну поступност, од првог претпоноћног окупљања на лађи, преко човекових напора да очува своје језгро, преко осећаја „смртовнице на челу“ и „срца нагриженог сумњама", преко очекивања Спаситеља све до нада које долазе са новим окупљањима и новим вечерама на савској лађи.

Свеобухватајућу поезију (уметност) као слободно, то значи субјективно, имагинативно тумачење опаких времена, Радомир Андрић се овим делом богато укључио у вечни дијалог о трагизму људског постојања.

Насловна