Заузврат зачудном госту


Нова књига Радомира Андрића "Заузврат зачудном госту" је објављена у издању "Унирекса"

Naslovna

Радомир Андрић у Бакуу


Радомир Андрић је учествовао на четвртом Евроазијском литерарном фестивалу у Бакуу.

Naslovna

Говор Радомира Андрића у Бакуу


Радомир Андрић је на четвртом Евроазијском литерарном фестивалу у Бакуу одржао говор The Book - Treasure in Heaven and Treasure on Earth.

Naslovna

Поезија на извору Пиве


Књижевни сусрети "Песничка реч на извору Пиве" одржани су 49. пут у Плужинама. Манифестација је окупила 40 књижевника, професора и проучавалаца литературе из Србије, Црне Горе и Републике Српске.

Naslovna

Поезија Радомира Андрића преведена на азербејџански


Збирка песама Радомира Амдрића "С оне стране писаћег стола" преведена је на азербејџански.

Naslovna

"Посланице другом и другачијем"


Радомир Андрић је објавио нову песничку књигу "Посланице другом и другачијем".

Naslovna

Објављена књига "Стари Истер Дунаво младо"


Радомир Андрић приредио песничку књигу "Стари Истер Дунаво младо" у којој су заступљени, поред српских, и словачки, мађарски, румунски, хрватски и македонски песници.


После народних песама следе стихови Гундулића, Стерије, Змаја, Црњанског, Матића, Драинца, Давича, Попе, Павловића, Раичковића, Павића, И.В. Лалића, М. Антића, П. Пајића, Б. Петровића, Ливаде, Н. Тадића, као и многобројних песника савременика. Приређивач подсећа на Медаковићеве речи: "Духовни мостови које Дунав ствара међу народима, могу да буду трајнији од оних које је човек сазидао у намери да споји обале."


Naslovna

"Гостовање Радомира Андрића у Словенији


Радомир Андрић је гостовао у Словенији и дао интервју за љубљанску "Вечер".

Naslovna

"Осим једне ствари" на енглеском


Збирка песама "Осим једне ствари" Радомира Андрића преведена je на енглески језик у издању издавачке куће Mundus Artium Press.

Naslovna

"Осим једне ствари" на словачком


Збирка песама "Осим једне ствари" Радомира Андрића преведена je на словачки језик у издању Удружења словачких писаца..

Naslovna

Радомир Андрић на бугарском језику


Збирка песама "Тајна" Радомира Андрића преведена je на бугарски језик у издању "Бугарског писца".

Naslovna

Радомир Андрић на пољском језику


Избор поезије Радомира Андрића објављен је на пољском језију у издању "Агаве".

Naslovna

Припадамо времену ограниченог хуманизма


Импресивна и заслужена ниска признања које је песник Радомир Андрић (1944) до сада добио обогаћена је пре неколико дана можда и највећим, наградом “Васко Попа”. Жири није имао много дилема, издвајајући његову књигу изабраних и нових песама “Осим једне ствари”, у издању “Филипа Вишњића”.

Присутан на књижевној сцени пуних 55 година, Андрић је пред читаоце и критичаре изнедрио више од 30 песничких књига, пише и прозу, књижевне критике, за децу, а последњих шест година има не баш захвалну дужност председника УКС.

* Како су изгледали ваши почеци, ко су вам били узори, када сте били сигурни да вам је песништво животна вокација?

- Почетком шездесетих година протеклог века срицао сам прве песничке речи или још тачније преслишавао наглас у себи самом поетске притоке, верујући да ме неко други чује. У сваком случају, поезију сам откривао изван нечег већ казаног - више је то био магнет којим се отварало чулно небо на другом небу. Ту сам ловио зачудне песничке слике и озарења из завичајног тајнописа. Та је ловина у сећањима на детињство задобијала драгоцено лирско уобличење. А први прави песници које сам тада упознао били су: Момчило Тешић, Паун Петронијевић, Љубомир Симовић, Владан Митровић, Љубивоје Ршумовић... У тим ђачким данима имао сам значајну подршку од професорке Цвете Грујичић и професора Стојадина Костића. Уз то, у Ужицу, за шест година школовања, видео сам први пут: воз “ћиру”, тенк испред музеја, бокс меч у Соколани, слетске полетне вежбе и подухват фискултурника Јехличку, бели хлеб у пекари на “Липи”, маштаре Мифу Шерифа и Стојана Ковачевића званог Гранде, циркус и првомајски уранак у Ади, џубокс у Градској кавани и моје прве стихове у листу “Вести”...

* С обзиром на веома различите фазе кроз које је пролазила наша поезија, с којима сте се дилемама суочавали и у којој мери мењали рукопис?

- Постоје песници, који се никад не задовољавају освојеном поетиком и отуда страсно крећу у затајне рудокопе богатијих изражајних могућности. Апсурдно звучи, али тај изазов је делатан колико успевају самосвојним језиком да разоре школу превише грађену коришћеном метафориком и на њеном месту да подигну нову. Несумњиво, имао сам потребу да се постепено удаљавам од традиционалне интонације и приближавао сам се, између осталих, узорима у песништву Васку Попи и Миодрагу Павловићу.

* У којој мери је успех књиге “Бунари Радоша Модричанина”, из 1973, по многима ваше најбоље дело, утицао на ваше потоње певање?

- Та књига је била плод једног несвакидашњег истраживања по подјастребачким селима Милорада Р. Блечића и мене трагом уметничког рада бунарџије Радоша из Модрице. Он је вајањем и сликањем на бунарским лицима славио воду, али она није имала милости за њега: утопио се у једном тек ископаном бунару. Изгледа да је тако и у животу, када нешто превише волимо, неретко од тога и страдамо. На тој истини формирао сам лик свог поетског јунака, указујући на фатални однос између уметности, сневалачког видела и неподмитне стварности. Понекад помислим, да су многе ненаписане, а и те како значајне моје песме остале негде тамо око расинских бунара. Оне и сада тумарају за својим младим песмотвором, не би ли још мало утолиле исконску жеђ. Свакако, дуго сам био у сенци ове песничке књиге, борећи се за нешто смисленије и поетски другачије. Такав осећај сам имао, такође, после књиге “Вечера на савској лађи”.

* Догађаји којима смо сведоци отварају питање: куда иде ова цивилизација? Да ли тај пут води “изнад непрелазне провалије”, како читамо у вашој песми “Илузија”?

- Свет тоне у неку врсту обездушења у посесивној трци за новцем и храњењем незаситог конформистичког апетита. Достојевски је говорио да “смисао човековог бића није само у чињеници да живи већ више у запитаности зашто живи”. Многе контроверзе одређују нам свакидашње битије. Непрестано нас запљускују са свих страна црне вести о разноразним облицима насиља, миграцијама и ратним пустошењима. Ми припадамо времену ограниченог хуманизма. Шта нам остаје у тој онеспокојавајућој спознаји: да се предамо самозабораву или да се заједнички боримо за опстанак овог земаљског боравишта по исконским законима, препознатим превасходно у љубави. И преусмеримо своје судње путеве ка светлосним изворима још незапрљаним и загађеним људским злоћудним чињењем.

* Вишегодишња транзиција на нашим просторима оставила је погубне последице, а највише брине суноврат основних моралних вредности...

- Прва жртва тог моралног суноврата су уметничке творевине, изложене у времену погубне транзиције, комерцијалном духу и трговачкој себичности. Књига је потиснута из каталога културних добара и стиче све више значења робе. Доскорашњи хуманистички идеали подређени су промоцији “лаких нота” и насртљивог примитивизма у јавном животу.

СУЈЕТЕ И ИНАТИ

* На све очитију маргинализацију културних вредности, ствараоци и уметници као да немају правог одговора?

- Сами уметници немају довољно снаге да се супротставе маргинализацији свога рада. Томе доприносе извесни групашки интереси и неаргументоване, углавном исполитизоване поделе уз повишену дозу сујете и доказивања нечег својственог српском пословичном инату. Писци и други аутентични уметници су у неповољном егзистенцијалном положају, постају социјални случајеви и незаслужено су грађани другог реда. Надлежне институције културе затварају очи пред евидентним недаћама и неповољним условима за стваралаштво.

"Новости", 8. јул 2016.г., Драган Богутовић

Naslovna

Највећи део живота остао је у честарима


Радомир Андрић (1944), песник, књижевни критичар и есејиста, аутор тридесетак песничких књига, добитник је награде „Васко Попа”, једне од најугледнијих песничких награда, за књигу „Осим једне ствари” (изабране и нове песме), коју је објавила издавачка кућа „Филип Вишњић” из Београда.

У образложењу жирија, између осталог, се каже: „Награђена књига Радомира Андрића, припада оним делима савремене српске књижевности, која, у начелу своје стваралачке самобитности, изражавају несебична осећања да нам је свет, овакав какав јесте, једини дом, једино наше прибежиште, али прибежиште и за оне који долазе после нас, утолико лепши и подношљивији свет, уколико га и поезија учини хуманијим, као што је поезија Радомира Андрића.” Награда ће песнику бити уручена данас у Вршцу.

Које су заједничке тачке вашег певања и поезије Васка Попе?

Било би претенциозно и надасве пригодно ако кажем да је поезија Васка Попе, у првим годинама мог песничког проговора, имала доминантно место. Свакако, тих шездесетих година протеклог века, много тога је било у знаку преображајности. Та поезија је допринела ширењу поетичких оквира. У мом случају, извесне слојеве мита и језичког блага затомљеног у народној књижевности имао сам у мом завичајном старовлашком крају на Златибору, а знамо да је песничка реч Васка Попе у својој тежњи за променом, још раније одвећ исијавала ту магичну енергију. Неоспорно, сасвим спонтано, углавном песници који су се тада формирали стицањем препознатљивог уметничког идентитета, нису се задовољавали освојеном поетиком. Истина, моја поезија се у првим објављеним књигама, стидљиво и постепено удаљавала од традиције, прожета новим песничким искуствима. Али, тај чин преиначавања и изражајног преусмерења је сложен и још није довршен...

Прве песме објавили сте у „Видицима”, далеке 1962. године. На књижевној сцени сте више од пола века. Јесте ли задовољни оним што сте досад урадили?

Та година, како кажете: далека, била је подстицајна за све оно касније написано. У то време, био сам ђак ужичке гимназије. Тада сам упознао песника Љубомира Симовића, који је увелико био познат и чије сам стихове читао. Дао сам му свежањ песама, и гле моје среће: већину тих мојих младалачких песама објавила је убрзо књижевна ревија „Видици” у Београду. Касније, све је ишло неким својим редом: крушевачка „Багдала”, новосадска „Поља”, часопис „Дело”, „Београдска недеља”, прва књига „Сунце у воденици” (1967). Затим сам објавио више од тридесет књига, одржао хиљаде књижевних сусрета, претабанао бројне путеве по Србији и Балкану – посебно по Румунији, у песничком сапутништву са Адамом Пуслојићем, који ми је откривао поезију ове наше суседне земље. Тешко је рећи јесам ли задовољан оствареним? Чини ми се да сам највећи део свог живота оставио у честарима, колико стварним, толико имагинарним. Та трагања су непрестана, ако знамо да су књиге и уопште уметност у функцији заштите од обездушења и празнине у досуђеном нам битију. Сада сам у фази стварања књиге назване „Свикавање на левитацију” и неке врсте духовног огледала на хоризонту поетичком, у тренуцима „кад не чекаш оно што очекују сви”, како рече својевремено шпански песник Рафаел Алберти. Али, јасно је да свежина израза није сводива само на непристајање уз устаљене форме, ритмове и искушану метафорику. Она, првенствено, надолази из набујалих емоција, истовремено из рефлексивног погледа на постојећи свет и стварност у приказивању егзистенцијалних ситуација, у којима су неретко поистовећене личности лирског субјекта и самог песника.

Песничку славу доживели сте с књигом „Бунари Радоша Модричанина”. По чему је ова књига за вас била прекретничка?

Та књига је грађена, слободно речено на терену – у аутентичним подстицајима, откривеним на лицима бунара, у милодама, како народ назива украсне барељефе бунарџије Радоша из расинског села Модрица. Донекле, у овој књизи, која је песнички пројекат, има нечег попинског, пре свега у предлошку митологије и једном захвалном сагледавању самог значења уметности и творачког чина. Радош Модричанин је славио воду, украшавајући бунаре, али вода није имала милости за њега и његову посветну љубав – утопио се у једној од тих својих зачудних творевина. Такође, у овој књизи сам досегао вишу језичку дотераност...

Мисао „трагати трагом и оставити траг”, примећује књижевна критика, представљала је ваш песнички мото. Да ли је и даље?

Тако је. Суштаственост, не само песништва, већ сваког уметничког рада, може се свести на траг – на читљиве доказе постојања у ономе чему човек вечно тежи – да се уздигне својим делом изнад заборава, пред налетима свуднадируће пустоши... Уосталом, неки тумачи песму сматрају у основи молитвом, а неки указују да је реч сама по себи сазданчев посед и да нешто тек означено језиком, тим чудесним инструментом, постоји и живот чини препознатљивим у свеколиким датостима.

Колико пратите нову српску поезију? Има ли гласова који ће достојно наставити оно најбоље у српској поезији?

Принављање поезије, данас као што је било и јуче, проналази непресушива изворишта у ослобођеном језику или још прецизније у искушавању слободе. Млади песници не своде срећом своју поетику на концепт, формулу, једнозначност у разоткривању другости – очуђеног мисаоног засада у неизрецивости, пред притајеним честицама живота, које тек захваћене проговором, заструјалим из више праваца одједном, досежу захвалну посебност и вишезначност. Такође, приметно је да ововремена поезија све чешће пристаје уз језик који се на парадоксалан начин спори са својим временом, али и са својом улогом, недовољно усредсређеном на чишћење и сузбијање отрова свакодневице. Утолико је непроцењив значај песника преображајника, какви су у првом реду средином протеклог века били Васко Попа и Миодраг Павловић. Њихов модерни песнички израз тражио је и откривао антене које примају импулсе из дубинских слојева језика, ширећи све оно што је омогућивало креативна трагања за смислом у асоцијативној густој мрежи, баченој истовремено у мит и историју, у стварност и имагинарна огледала скривена у заумности. Уверен сам да песници који долазе имају даровитости и знања да допринесу и унапреде разрастање модерних значења српске савремене поезије.

Време ограниченог хуманизма

У овом турбулентном времену, ваше срце „нагрижено сумњом”, ипак, не губи наду?

Свако време, од вајкада до данас, изложено је разним искушењима и трагичним изнудицама. Ово време, нажалост, све више се исказује као време ограниченог хуманизма. Сведоци смо колико нас запљускују црне вести из света изложеног бројним контроверзама: било да је реч о новим сукобима, ратним жариштима, сеобним недаћама или смртоносним болестима. А књижевност и уопште уметност, немају друге одбране осим самобитне љубави и неисцрпног видела за чување приновљене лепоте, која непорециво тражи благодато уточиште у људским затајним очима. Ту је негде и мој поглед амалгамисан надом.

"Политика", 30. јун 2016.г., Зоран Радисављевић

Naslovna

Радомиру Андрићу награда "Васко Попа"


Oвогодишњи добитник престижне песничке награде "Васко Попа" jе Радомир Aндрић за књигу песама "Oсим jедне ствари", а награда му је додељена 29. jуна у Вршцу на рођендан познатог песника.

ПОВОДОМ НАГРАДЕ „ВАСКО ПОПА“

Уважени пријатељи, домаћини и гости Вршца, поштоваоци поезије Васка Попе, чије име носи награда, коју ми данас додељујете за књигу песама „Осим једне ствари“, све Вас најсрдачније поздрављам и захваљујем на изузетној почасти.

У Вршцу сам често боравио, посебно у младости, идући трагом песничког гласа Васка Попе, потеклог из овог банатског тајнописа, који у свом плодишту још чува митска и духовна изворишта. У то време ми је био путовођа млади вршачки песник Радомир Путник: упознавао ме је са својим даровитим књижевним друговима, доскорашњим гимназијалцима и студентима, окупљеним око тек покренутог часописа „Угао“, међу којима су били: Душан Копчалић, Влада Стојшин, Радомир Рајковић, Душан Белча, Владимир Богдановић, Бора Хорват, Драги Бугарчић, сликар Милета Костић... Сећам се да смо нас неколико читали стихове у гимназији под патронатом професора Мареша који је пријатељовао са Васком Попом, а увече смо у кафаници недалеко од поште постајали део веселе дружине Винка Лозића... Тих дана сам објавио неколико песама, између којих „Вршац у мом повратку“ и „Бела Црква у мом повратку“...

Могло би се рећи, да је и песништво Васка Попе у нашим разговорима имало неку врсту обједињавајуће енергије, иако моја тадашња поезија није имала истоветан ток, али је спонтано стицала приметну преображајност на сличним источницима и постепено се удаљавала од традиционалне интонације. Уосталом, овај магични песмотвор је увелико већ своју поезију хранио импулсима из заумности, историјског памћења, митолошких честара, легенди и народних фантазмагорија, остварујући самосвојно песничко дело, „кост кости“ припадајући речима и мислима очишћеним зраком „поноћног сунца“. Његове метафоре су откривале своје родитељство у исконском језику и ловиле су загонетним значењима одсјај свевременог тајанства – оног једнако аутохтоног у српској и румунској метафизичкој мисли, која се понорно уз помоћ самотворног система спојених судова прелива из прошлости у садашњост, из прошлости у садашњост, из наслага митског и историјског памћења у оно што је сам живот зачудно остварио као стварно искуство.

Отуда, можемо рећи да Васко Попа припада песницима склоним авангардној преображајности у „изумевању“ шифрованог именика или још тачније у спремности да се огледају у поетичким домашајима својственим надлогици. То огледање је непрестано искушавање слободе, без које ово наше судње битије не би имало трајне вредности. У овом часу намећу ми се реченице луцидног књижевног критичара Чедомира Мирковића, да је Васко Попа надасве „у српској поезији урадио три ствари од којих је свака појединачно довољна да га заувек уврсти у сам врх културе: променио је српску поезију, променио је одговорност песника према поезији, променио је слику о српској култури и српској поезији“. У сваком случају, било би сада сувишно истицати друге чинодејствујуће особености овог песника, према чијем делу можемо мерити ововремено размицање оквира.

Отуда, видим значај ове песничке награде, коју су основали Град Вршац (као покровитељ), ХЕМОФАРМ ФОНДАЦИЈА (дародавац који заслужује свеколико уважавање, поготову када је реч о улагањима у културу и очување националних добара и вредности какве везујемо за личности: Доситеја Обрадовића, Јована Стерију Поповића и Васка Попу). Захвалност дугујемо и подухватној Агенцији Ђорђевић (која се свесрдно брине о овој награди и уопште о животворном песничком делу Васка Попе). Свакако, захваљујем члановима жирија ове награде, који су моју песничку књигу оценили високом оценом, између неколико, такође значајних песничких књига, објављених протекле године. Међу заслужницима су, такође, издавачка кућа „Филип Вишњић“, рецензенти Милош Петровић и Селимир Радуловић, сликар Бајо Луковић, уредница др Гордана Влаховић и ликовни уредници Милан Панић и Нина Симић. Поштовани пријатељи, захваљујем вам на присуству, а самим тим и подршци свима који културу схватају као незаменљиво човеково имање и подручје свеколике духовне слободе. У томе налазим и благодату притоку поезије. Живели и лепим се поводима и убудуће састајали!

У Вршцу, 29. 6. 2016. Радомир Андрић

Naslovna

Осим једне ствари


Издавачка кућа „Филип Вишњић“ из Београда, у библиотеци „Албатрос“, објавила је изабране и нове песме Радомира Андрића (1944), под насловом: „Осим једне ствари“.

Naslovna

Антологија српске поезије на пољском


У Варшави је, 2015.г., објављена "Антологија српске поезије, која обухвата ауторе од Милоша Црњанског и Десанке Максимовић до савремених српских песника Милована Витезовића, Адама Пуслојића, Радомира Андрића, Ристе Василевског и других у избору Грегора Валцака и преводу Барбаре Јурковске.

Naslovna

Поезија Радомира Андрића у "Књижевним новинама" у Бакуу


У фебруарском броју (2016. године) "Кнјижевних новина" у Бакуу, објављен је циклус песама Радомира Андрића у преводу угледном азербејџанског песника Салима Бабулаоглунундура.

Naslovna

Новa књига Радомира Андрића


И земља и небо

Политика, 8. септембар 2015.

Издавачка кућа „Филип Вишњић“ из Београда, у библиотеци „Албатрос“, објавила је нову песничку књигу Радомира Андрића (1944), с насловом: „Свикавање на левитацију“. „Збирка „Свикавање на левитацију““, истиче Душко Стојковић, „само на први поглед делује као пуки наставак ранијих песникових књига. Свестан да песник може да се понавља из збирке у збирку и нада се (узалудно) како ће квантитет неминовно да прерасте у квалитет, Андрић је био свестан и тога да се само променама, ма колико и оне на први поглед само мале бивају, песник креће путем који несумњиво песнички јесте. Те промене, означимо их термином који је и једна од најфреквентнијих речи читаве збирке јесу увођење – фантазмагоричног, пре свега. И раније су Андрићеве песме деловале сасвим флуидно и биле лебдеће изнад земље, подно неба, и земља и небо, у исти мах.“

Самосвојни лирик

Новости, 10. октобар 2015.

После више од 30 збирки песама, новом обимном песничком књигом „Свикавање на левитацију“ Радомир Андрић (1944) је показао не само добру стваралачку кондицију већ и способност да читаоцима понуди нешто ново и другачије. И потврдио се, како тачно примећује рецензент Славица Јовановић, као изразит и самосвојни лирик наше поезије.

Ову књигу др Душан Стојковић види као прикривену нову верзију „Одисеје“. То је пловидба морем стиха, као вечити излаак из лавиринта, у покушају да се до златног руна доспе, које свако мора открити за себе. Јер није златно стога што стварно златно јесте, већ зато што је трагање за њим, митско и архетипско, откривање унутрашњег, алхемијског, злата, које сваки прави песник у себи има. Гордана Влаховић указује на последњи циклус, односно поему „Једним замахом“, која представља споменик песнику и поезији, уз дубоко поимање света.

Naslovna

ВЕТАР ПОЕТИЧКЕ ПРОМЕНЕ И СЛОБОДЕ - Говор Радомира Андрића на отварању 52. Београдских међународних сусрета писаца


Поштовани пријатељи,

У овој години, када обележавамо 110 година УКС, почаствовани смо вашим доласком у Београд и Србију и захваљујемо вам на поетичким даровима и разноврсним подстицајним идејама, донетим на своме песничком језику. Радујемо се сусрету са старим пријатељима, који су овде већ били и такође, поздрављамо нове узванице, да сви заједно у комуникацији, отвореној и радозналој, стваралачки неспутаној и слободној, разоткривамо вредности ововремене културе и свежа својства модерне књижевности. Заиста, многе речи и стихови, зачети на уснама песника трагача за самосвојним истинама, уграђени су већ у темеље хуманијег света. Отуда, одувек и сада, као маштари, тежимо да препознамо драгоцене истине и свакако љубав у својим душевним засадима. Уосталом, песнички језик непрестано призива ветар поетичке промене и слободе, којег да нема, како то устврђује народни умственик „пауци би небо премрежили“.

Утолико не смемо заборавити мисао генијалног Фјодора Достојевског да „смисао људског бића није само у томе да живи него још више у ономе зашто се живи.“

И овог пута понудили смо неколике теме за разговоре, између осталих: „Пиши као што дотичеш живот“ и „За нови свет духа и сна“. У контексту ових разговора, указаћемо и на значајне јубилеје и годишњице у свету и овде, у Србији. Подсећамо све нас да је 750 година од рођења једног од највећих светских песника Алигијерија Дантеа, затим 200 година од рођења великана словачке културе, писмености и духовности Људовита Штура, 200 година од рођења књижевника, утемељивача многих културолошких идеја и духовника Јосипа Јурија Штросмајера, и угледног српског писца Владана Деснице у суседној Хрватској, као и значајне годишњице великана књижевне речи и уопште културе у Србији: Стојана Новаковића, Милутина Ускоковића, Бранка Ћопића... Свакако, на овај начин казујемо да су бројни наши претходници заслужни за богатство и лепоту постојећег света, коју би требало да чувамо и бранимо од заборава.

У сваком случају, актуелни тренутак намеће нам неизбежну тему и разговоре о колонама избеглица и миграната из земаља захваћених, нажалост ратним сукобима и страдањем великог броја људи. Не смемо затворити очи пред том, по много чему планетарном катастрофом. Својевремено је наш песник и филозоф, Душан Матић записао, поводом романа Сеобе Милоша Црњанског, питања која и данас захтевају потпуније одговоре: Зар Црњански својим изутетним романом није предвидео „да ће се поново покренути толике сеобе појединаца, група и читавих народа широм целе Земље? Зар те Сеобе у којима је Црњански бацио поглед на прошлост нису биле и један бачени рефлектор на непрозирну, па ипак наслућујућу будућност, будућност која и данас траје у неким деловима света. Па зар и сам Црњански није део тих Сеоба, он сам који је за себе написао: Лутам, још, витак, по мостовима туђим.“

И ми, окупљени, данас овде у Београду, морамо се запитати, као уосталом сви људи, нарочито из позиције европске, где азиланти (и ко зна како их називамо), траже спасење и заклон од сурове и погубне стварности, шта би конкретно требало урадити и помоћи свим тим сеобницима – колико толико да ублаже и умање свеколике своје патње. Сигурно, ми немамо моћ какву имају политичари и државе, да би та помоћ била ефикаснија и мелемнија, али можемо апеловати на савест људску да се издигне изнад својих посесивних свакидашњих потреба и коначно, да се не препушта, најблаже речено, неморалној равнодушности,када је реч о овим невољницима, чије прогонитеље осуђујемо.

Драги гости, опростите ми на овим опомињућим речима и осећању да у свим тим људима морамо видети и себе саме, који смо неретко били изложени сличним тегобним путевима и тражењима безбеднијег прибежишта. Наши стихови, записи и мисли, нису велика помоћ, нити могу заменити залогај хлеба и пламичак из гостољубне пећи, али желимо да имају макар мало окрепљење и утеху пред налетима непоштедних ововремених хладноћа.

Поштовани пријатељи, волео бих да вам буде пријатно овде у Београду и Србији. Остаје ми да вам кажем: Живели, у добру се састајали и миром се оплемењивали!

Naslovna

Интервју Радомира Андрића за "Вести"

Naslovna