Радомир Андрић је рођену зору 3. марта 1944. године у златиборском селу Љубање крај Ужица. Најмлађе, четврто дете у својих родитеља мајке Драгиње и оца војника на Солунском фронту Милорада. Мажен и пажен од старијих сестара Раде и Виде, и вечити млађи брат, старијег брата Мирослава.

Село Љубање, са својом раскошном недирнутом лепотом, брдовитог и шумовитог села, где пашњаци додирују небо, подстакло је машту младог Радомира и он почиње да пише прве стихове. Читао је и читао, све што му дође до руку, од руских класика, дневних новина до кувара и књига о лековитом биљу Васе Пелагића. Отац Милорад је волео да чита па је кућа иако сеоска и скромна, била препуна књига.

Основну школу завршио је у Љубању. У то рано ђачко доба, народни песник Момчило Тешић оставиће песнички траг у развоју младог Радомира. Били су то први сусрети са стиховима, поезијом и лепотом изговорене речи, и то у воћњацима, на трави под ведрим небом.

„ Сунце греје , сунце сија, пробија зраке кроз облаке“ - једна је од најранијих Радомирових “жврљотина” записана у школској свесци.

Гимназију уписује у Ужицу. Професорка српског језика Цвета Грујичић, била је Радомирова велика подршка и неко ко је знао да каналише таленат бунтовног младића. Као ужички гимназијалац Радомир почиње да објављује прве песме у „Ужичким вестима“. У литералној секцији гимназије је заједно са вршњацима, данас истакнутим књижевницима Милованом Витезовићем, Даницом Ћургуз ....

Гимназију наставља у Крушевцу. Све више пише а песме објављује и у крушевачкој „ Багдали“. Крушевац је град који је распламсао таленат младог Андрића, који је и данас после 50 година стваралаштва град који се воли и коме се Радомир радо враћа. Ништа необично јер је прве љубави, прве награде, као гимназијалац Андрић стекао баш у Крушевцу.

Књижевник и академик Љубомир Симовић, тада млади али већ афирмисани књижевник, боравећи једном приликом у Крушевцу, бива изненађен талентом младог песника Андрића. Узима његове песме, доноси их у Београд и објављује у недељнику „Видици“ 1963. године.

Од тада, за младог песника Андрића све се мења. Песме се нижу, објављује их у НИН-у, Књижевним новинама, Делу, Студенту, Књижевној речи, Видицима и тако редом.

Прву збирку песама „ Сунце у воденици“ објављује 1967. године. Тада већ студент Филолошког факултета на одсеку за југословенску књижевност и српскохрватски језик.

Књиге се нижу „ Вечерњи крчаг“, Шумска црква, Бунари Радоша Модричанина, Карпатско умиљеније, Похвала смеху, Често рушена кућо, Неустукница, Непокорје и тако редом. Нижу се и признања...

Песнички узори су му тада великани песништва - Бранко Миљковић, Васко Попа, Дис, Црњански...

Са младим колегама песницима зачетник је новог таласа модерне у песништву – међу њима Адам Пуслојић, Александар Секулић, Срба Игњатовић, Драгомир Брајковић, Радомир Путник, Рале Дамјановић, Стеван Раичковић, Божидар Тимотијевић…..

Дружења и путовања са талентованим младим песницима остављају траг и на развојни пут Радомира Андрића – путовао је и писао са Љубивојем Ршумовићем, Чедомиром Мирковићем, Божидаром Шујицом, Виктором Шећероским, Драганом Драгојловићем...

Бунтовништво и жеља за променом и мењањем света на боље јесте одлика већине младих а није заобишла ни Андрића. У студентским демонстрацијама 1968. године активно је учествовао са колегама са Филолошког и Филозовског факултета. Био је затваран и подвргнут „учењу памети“ онако како је тадашњи режим умео да награђује непослушне.

Дуго ће га у каријери пратити 68. година. За Андрића су као „шесдесетосмаша“ многа врата тада била затворена. Био је на црној листи.

Десетак година после студентских демонстрација, упоредо као писац, ради и као новинар у листу „ Задруга“. Тај 12 –огодишњи период Андрић сматра веома значајним јер су га честа путовања на село и дружење са сељанима учинили, како сам каже „ бољим и племенитијим човеком“. Много мудрости и народних умотворина даривали су му сељани незнајући и сами колико су јединствени и надарени.

На Другом програму Радио Београда уређивао је и водио емисије о култури, представљао књиге, писао есеје, критике и у оквиру акције „ књига за све“ пропутовао целу Србију.

У ових 50 година књижевног стваралаштва, Радомир Андрић објавио је преко 35 књига поезије, међу којима и седам намењених деци. Превођен је на енглески, руски, македонски, румунски, шпански, мађарски, кинески и турски језик.

Андрић је добитник најзначајнијих домаћих и страних признања из области књижевног стваралаштва, међу којима су награде: “Раде Драинац”, “Исидора Секулић”, “Невен” ,“Октобарска награда града Београда”,“Милан Ракић”, Национална награда Марин Сореску Академије Румуније”, Јефимијин вез, Вукова награда и многе друге.

Од 2010. председник је Удружења књижевника Србије.

Иако је званично у пензији, незванично није пензионер, јер и даље ради, пише, путује и заједно са песницима своје генерације и онима мало млађим, промовише српску поезију свуда по свету, пружајући шансу и младим песницима да искажу таленат баш онако како је и он успео давне 63. у сусрету са књижевником Љубомиром Симовићем.

Насловна